BiHVijesti

KNJIŽEVNICA JELENA LENGOLD BEZ DLAKE NA JEZIKU: “Aleksandar Vučić je strašno loš glumac, bez trunke šarma i harizme, a mi smo…”

Postalo je užasno mučno slušati ga. Ne samo zbog toga šta priča, već i kako priča.

Aleksandar Vučić je strašno loš glumac, bez trunke šarma i harizme, a mi smo prinuđeni da sjedimo u prvom redu tog njegovog pozorišta, iz dana u dan, i da gledamo tu groznu šmiru – kaže u intervjuu za Direktno.rs književnica Jelena Lengold.

Jelena Lengold je višestruko nagrađivana srbijanska pjesnikinja, romansijerka i pripovjedačica. Njena dijela iz proze i poezije su prevedena na više jezika: engleski, italijanski, francuski, ukrajinski, češki… Priče Jelene Lengold, rođene Kruševljanke, su zastupljene u više antologija savremene srbijanske književnosti objavljenih u Srbiji i svijetu.

U razgovoru za naš portal, Jelena Lengold iskrenim ali britkim jezikom ukazuje na uzroke i posljedice stanja u kome se srbijansko društvo srodilo sa svakodnevnim poniženjima.

Olako gutamo poniženja koja zagađuju dušu, što nikada nije bilo svojstveno srpskom narodu, čak ni u vrijeme Tita i Miloševića. Da li imate utisak da smo postali dio nekog eksperimenta ove vlasti čiji je cilj da izgubimo karakter slobodnog i razumnog ljudskog bića?

– Ne znam na osnovu čega ste došli do početne premise u svom pitanju, da “srpskom narodu nikada nije bilo svojstveno da olako guta poniženja”. Srpski narod trpi poniženja bukvalno već vekovima. Jeste, srpski narod se, kroz svoju istoriju, mnogo puta i oslobađao onih koji su ga zarobljavali i potčinjavali, i to je uvek bilo uz velike gubitke svake vrste. A zatim bi, vrlo brzo, došao neko nov ko bi nas zarobio i ponizio iznova. Srpski narod se takoreći srodio s poniženjima, u tome i jeste naš osnovni problem. Kad se pitamo zašto ovo trpimo, zašto se ne podignemo kad se nešto dešava, kad se pitamo zbog čega naš buntovnički zanos prođe tako lako – to je upravo zbog toga.

Sad nam je trpljenje ušlo u životni skript.

– Skoro da nikad nismo živeli slobodno i u demokratiji. Nismo imali prilike, kao neki drugi narodi, da to naučimo, da odrastamo u slobodi, da vaspitavamo decu kao misleća bića, slobodne volje. Kod nas je vazda bio neki dril, Turaka, Nemaca, komunista, staljinista, šovinista, nekih vojski, nekih tajnih policija, nekih političkih partija, koje su bile sve samo ne demokratski orijentisane. Imali smo kratka razdoblja kakve-takve slobode u ovoj našoj Srbiji, ali nažalost nedovoljna da ljudi nauče da je sloboda važnija od poslušnosti. Tako da ja ovu sadašnju vlast ne vidim kao neki izuzetak. Ona je samo nastavak nedemokratskih režima na koje smo se mi izgleda pretplatili. To što sada uočavamo do koje mere su nepravedni mehanizmi Vučićeve vladavine, to govori dobro o nama, to govori da naše sazrevanje najzad počinje, da je ono neminovno, već i zbog toga što smo sada malo više u kontaktu sa svetom i možemo lako da uporedimo kako je u nekim normalnim zemljama, a kako je kod nas. Da se vratim vašem pitanju: ne možemo mi da izgubimo karakter slobodnog ljudskog bića, jer ga nikad nismo ni imali na duže staze. Mi to tek treba da steknemo, a kad se jednom sloboda oseti na duže vreme, onda se gubi veoma teško.

Kako to da steknemo, kad prečesto odustajemo od sebe. Da li onaj kome lična sloboda nije prva briga u životu može da očekuje nečije poštovanje?

– Svaki častan čovek zaslužuje poštovanje. Bez obzira na to da li je odustao od sebe ili nije, bez obzira na to da li je voljan da se bori ili je inertan. Pre svega, nisu svi ljudi rođeni za heroje, ljudi su ipak rođeni za obične male živote, a ne za to da se bore na barikadama i da se tuku s policijom na demonstracijama. I zatim, ako neko nešto nikad nije imao, on ne može ni da zna da mu to nešto nedostaje. Ljudi koji sad imaju tridesetak godina ili manje, oni često i ne znaju šta znači živeti u civilizovanoj zemlji koja neguje i poštuje svoje građane. Oni su odrasli u potpunom beznađu, mnogo od njih su vrlo malo putovali i kontaktirali sa svetom, bez nade su da će na pošten način moći da dobiju posao, da steknu stan i sve ono što im je potrebno za život. Kriterijumi vrednosti koji im se nameću su, nekim izopačenim filtriranjem, izvučeni iz najprljavijih delova vulgarnog kapitalizma, a standard i politička poslušnost su im kao u najzaostalijim komunističkim zemljama. Pri svemu tome, žive u strahovima kao da su pod nekom vojnom huntom, koja, ako se pobunite, može učiniti da nestanete preko noći.

Hoćete da kažete da mi sada imamo kombinaciju svega najlošijeg iz svih loših režima?

– Naravno, zato tu stvarno ne treba postavljati pitanje poštovanja, jer čovek se uči samopoštovanju kroz ceo život, od detinjstva. Zlostavljena jedinka to ne može da nauči, pa samim tim ni zlostavljeni narod. Znate kako se ponaša pas koga dovedete sa ulice, uplašenog, gladnog i namučenog. Znate kako je depresivan pojedinac nemoćan da sam sebi pomogne, ako nema dobrog lekara i dobre lekove. Isto vam je i sa narodima. Teško je podići se sam od sebe, bez ičije pomoći, zato je taj prvi korak toliko težak i toliko dugo traje.

Za sve to vrijeme vlast na čelu s Vučićem se pred uglavnom jadnim narodom busa u grudi. Šta Vi čujete kad slušate obećanja najviših predstavnika vlasti u Srbiji? Da li im vjerujete?

– Odavno im ne verujem bukvalno ništa, ali to je počelo istinski da mi smeta tek sada, kada hara ova bolest svuda oko nas. Sada je, više nego ikad, potrebno da verujemo lekarima i ljudima koji vode državu, ali mi, nažalost, to nemamo. Pokazalo se da nisu govorili istinu u mnogo čemu. Pre svega, faktički, nisu saopštavali tačne brojeve, a zatim su i stručno iznosili neke stavove koji se ispostavljaju kao besmisleni. Na primer ona priča da je virus oslabio. Ja se pitam, da li su takve stvari pričali iz pukog neznanja ili iz svesne namere da manipulišu nama? Šta god da je, mislim da su lekari u Kriznom štabu potpuno izgubili i poverenje i integritet, ako su ga ikada i imali. Za to vreme, kao što kažete, vlast izmišlja neke svoje uspehe, predsednik koristi sate i sate TV programa deklamujući brojeve i procente naših tobožnjih uspeha. To polako počinje da liči na onu anegdotu, ako je istinita, kad su građanima Severne Koreje javili da su pobedili na Svetskom fudbalskom prvenstvu.

I Vučić nam priča da smo prvi u Evropi po nekim procentima i očekuje da ljudi u to vjeruju.

– Ja se pitam, znaju li njegovi glasači da u normalnim zemljama ljudi imaju plate po nekoliko hiljada evra, a cene su u tim zemljama iste kao i ovde, a često i niže. Ti ljudi verovatno nisu odavno ušli u neku samoposlugu, recimo u Nemačkoj, Austriji, Švedskoj, Francuskoj, bilo gde, i nisu videli da je hrana tamo znatno jeftinija nego ovde. Garderoba je jeftinija i kvalitetnija.To treba reći ljudima, običnim rečima. Treba im objasniti da prosečan građanin Evropske unije ima iste ili manje troškove za hranu, odeću, prevoz, a platu najmanje deset ili dvadeset puta veću. Eto, tako žive ljudi u tim zemljama koje su, po Vučiću, daleko ispod nas na nekim njegovim tabelama kojima nas svakodnevno hipnotiše.

Mnogi kažu da Vučić vodi politiku koja rađa mržnju. Kako se osećate kad slušate predsjednika države koji svaku priliku koristi da uputi riječi mržnje i poniženja prema ljudima koji ne misle kao on?

– Postalo je užasno mučno slušati ga. Ne samo zbog toga šta priča, već i kako priča. On je strašno loš glumac, bez trunke šarma i harizme, a mi smo prinuđeni da sedimo u prvom redu tog njegovog pozorišta, iz dana u dan, i da gledamo tu groznu šmiru. Preglumljena patetika, bes, cinizam, ironija, sarkazam, loši pokušaji duhovitosti, samosažaljevanje, samohvalisanje, lažna skromnost, lažna odlučnost, neubedljivost svake vrste. Ispod svega, jedino što je autentično to je jedna tragična nezrelost, s obzirom na njegove godine, i velika agresija koju oseća, i ne krije, prema skoro svima iz svog bližeg i daljeg okruženja. Meni je jasno da nam svetske sile nisu naklonjene, jasno mi je i da se protiv Srbije vodi nepravedna politika, iz nekih razloga koji su meni nedokučivi. Dakle, ne sporim da se Vučić u spoljnoj politici bori sa užasno teškim okolnostima. Ali, ako im nije dorastao, onda to treba da prizna.

Prvo sebi, a onda i čitavoj državi…

– Ne može da razvlači do u beskraj svoju nesposobnost da upravlja tom situacijom. Možda bi se neko drugi snašao bolje u ovim okolnostima koje su strašno komplikovane. Bojim se da Vučić među svojim ljudima nema diplomate i lobiste koji bi umeli da mu pomognu, ili čiji bi dobar savet poslušao, a i sam je tako organizovao svoju državu i partiju, da on u svemu mora da bude jedini, glavni i najbolji.

Da li se on plaši sposobnih, pametnih i čestitih ljudi?

– Bojao se od početka jakih ljudi oko sebe i zato sada plaća cenu toga. Oko njega su uglavnom nedovoljno sposobni poslušnici i diletanti, koji ne znaju da naprave ni trg, ni tunel, ni dvored, a kamo li da rešavaju ozbiljna diplomatska pitanja. A ovo što radi nama, u našoj zemlji, to je posebna priča.

On tvrdi da najbolji predsjednik u istoriji Srbije.

– Ni u tome nije dorastao zadatku. Čini mi se da ljudi koji uđu u politiku često budu vođeni ambicijama sve dalje i dalje, a retko kada zastanu da razmisle da li su zaista kadri da preuzmu sledeću veliku dužnost. Jer, ako je neko, recimo, sposoban da bude predsednik mesnog odbora neke stranke, to još ne znači da je sposoban i da bude predsednik države, to su dve sasvim različite stvari. Ta sposobnost uvida i samoprocene, to je izgleda nešto što mnogim našim političarima nedostaje.

Može li se očekivati da će se uskoro pojaviti bunar u koji ćemo baciti sve teške riječi i početi da normalno komuniciramo bez obzira na različita mišljenja?

– Ne verujem da će se to desiti baš uskoro. Nemamo za to uslove, što se kaže ni iznutra ni spolja. Ne smemo se zavaravati, mi smo, kao društvo, u ozbiljnom zaostatku za većinom zemalja u kojima se živi civilizovano. Kad bi ovo društvo sutra počelo da funkcioniše idealno, bilo bi potrebno

nekoliko decenija da ljudi postanu samosvesni i uspravni. To vam je tako. Mnogo smo ubijeni, mnogo smo nazadovali, mnogo dugo živimo pod nevoljama, u nepoverenju, u nemaštini, neslobodi, pritisnuti i predrasudama i stvarnim animozitetima, da je sad veliki posao da iz svega toga izađemo.

Što ne znači da ne treba tome da težimo?

– Ja bih, za početak, bila zadovoljda da znam sigurno da će srpski narod da opstane, a zatim i da postane slobodan i srećan, koliko je to moguće u ovom svetu. Jer i svet, ovakav kakav je, postaje sve čudnije mesto. Sve je teže zadržati neki spokoj, živeti mirno i zdravo.

Dugo ste bili novinar. Da li nas danas većina medija edukuje i informiše ili zaglupljuje i obmanjuje, da li nas kultivišu ili guraju u primitivizam?

– Ja sam počela da radim na Radio Beogradu sredinom osamdesetih, kada je još postojao nekakav privid normalnosti u društvu, pa i u medijima. Mada je to bio jednopartijski sistem, koji je tek učio kako da se oslobodi bremena titoizma. Ispostavilo se da smo se samo oslobodili od solidnog standarda u kome smo živeli u vremenu Jugoslavije. Od jednoumlja i podaništva se nismo oslobodili praktično nikada. Tito je umro pre 40 godina, a mi i dalje negujemo kult ličnosti, imamo vladare koji su nedodirljivi, koji glume božanstva, koji pretenduju da budu svemoćni i omnipotentni. Mislim da je to strašno tragično, to pokazuje da je naš kapacitet za izgradnju demokratskog društva na nuli. Mi i dalje, dakle 40 godina posle Tita, imamo medije u kojima ne sme da se čuje nijedna kritička reč, u kojima se ljudi dele na naše i njihove, u kojima su misleći i kreativni ljudi najveći neprijatelji režima, medije koji otvoreno lažu, manipulišu, raspiruju mržnje i bez ikakve dileme služe vladaru, a ne informisanju javnosti.

Zapanjujući je broj onih koji su spremni da učestvuju u tim amoralnim rabotama.

– Kad to sve znate, shvatite da je ovaj način života do te mere iskvario čitave generacije ljudi, deformisao njihove moralne i etičke principe, da će zaista biti potrebno jedno strpljivo, uporno i mudro prevaspitavanje da bi, eventualno, neka sledeća generacija postala generacija ljudi sa stavom, sa čašću, sa svojim ja. Za ovu moju generaciju je kasno, mi smo uništeni nepovratno.

Pod pritiskom ove vlasti sve je obesmišljeno, čak i ljekarska etika. Kako ste reagovali kad ste saznali da članovi Kriznog štaba “trguju” mrtvima?

– Ništa to mene nije ni iznenadilo, ni zaprepastilo. Kao što sam već rekla, ja se odavno osećam kao siroče, koje u državi ne prepoznaje ni majku ni oca. Vučić je u taj Krizni štab postavio ljude koji su spremni da svoje stručno mišljenje podrede trenutnim političkim potrebama. Dok su izbori, pričaćemo da virus slabi. Čim prođu izbori, virus će opet da ojača. To je sve toliko jadno i providno, da im više niko ništa ne veruje. I oni sami znaju da im ljudi ne veruju, i imam utisak da ih to ništa specijalno ne uznemirava. Naravno da svako od njih, pojedinačno, tačno zna kako stvari stoje, ali su pred sobom našli neko opravdanje zašto je poželjno i dobro lagati narod.

Imate li utisak da oni misle da čine dobro dok lažu narod?

– Verovatno su ubedili sebe da to čine za naše dobro ili iz nekakve dužnosti. Jednom će im sve te zablude doći na naplatu, to se uvek desi. Možda će neki od njih biti i bukvalno kažnjeni, ali ako i ne budu, oni sami će znati, njihova deca i prijatelji će znati da su obavili jedan nečastan zadatak, a školovali su se za najplemenitiji poziv na svetu. Mora biti da je to veliko posrtanje u duši. Jer lekari, po definiciji, osećaju da su nešto posebno, rade ugledan posao. I kad takvi ljudi potpuno izgube poštovanje i ugled, a ovi su izgubili, onda je to teži i veći pad, nego kad ugled izgubi bilo ko drugi.

Da li Vam sve ovo što nam se događa ipak nagovještava kišu koja će sprati svu prljavštinu kojom smo zasuti?

– Odavno sam od života prestala da očekujem sve, ma šta značilo to sve. Takva vrsta srećnog kraja postoji samo u bajkama. Život nam češće daje neka delimična zadovoljstva, ali ostavi više onoga za šta tek treba da se borimo. Mislim da bi nama ovde sada bilo najpotrebnije da se ponovo uspostavi osećanje pravde, jer toliko dugo živimo pod nepravdom, da je to nepodnošljivo i najbolnije od svega. Nepravda je teža od siromaštva. Nepravda nas svakodnevno vređa i znamo da nema više tog suda na kome možemo, kako se to nekad govorilo, da isteramo pravdu. Neće je biti, dok je ovaj režim. Za silnike važe jedna pravila, za ostatak sveta druga. Ako se požalite, biće još gore. Silnici mogu da prave prekršaje, mogu i da slažu i da ukradu i da ubiju, i neće odgovarati. Još će nas ubeđivati da smo mi pokvareni što tražimo istinu.

To su stvari koje zaista bole…

– Kad takva nemoć predugo traje, to zaista otera u depresiju, i pojedinca, ali i narod. Zato mislim da nam je najvažnije da uspostavimo pravedno društvo. Da izgradimo nekako ponovo odnos poverenja, prema lekaru, učitelju i sudiji, jer od starih Grka, do današnjih dana, to su tri stuba svakog društva, tri najvažnija i najčasnija zanimanja. Kad njima vratimo ugled, onda ćemo vratiti ugled i sebi. Verujem da je to moguće, ali znam da će potrajati. Ovi koji sada vladaju Srbijom zaglibili su do te mere, da će se braniti na sve moguće načine. Oni znaju da ne mogu tek tako da odu sa vlasti i da posle gaje povrće ili prave vino. Oni znaju da će za svoja dela morati da odgovaraju, i zato će njihova odbrana biti nemilosrdna do samog kraja.

(SB)

Slični članci

Close